Појам "стратегија клађења на голове" тражи трезвен поглед на стратегије. Од стратегије се очекује ред у игри случаја, а по кладионицама круже приче о системима који никад не губе. Истина је скромнија: добра стратегија не мења маржу кладионице, али држи улог под контролом и одлуке чини проверљивим. Овај преглед објашњава шта стратегија може, а шта не може, како се прави сопствени план и зашто обећања о сигурној заради не треба схватити озбиљно.
Стратегија клађења је скуп правила која играч постави пре првог тикета: такмичења на која се клади, врсте опклада, висина улога и тренутак када престаје. Да ли стратегије клађења функционишу зависи од тога шта се од њих очекује. Ниједна не претвара опкладу са негативним очекивањем у добитну, јер кладионица у сваку квоту уграђује маржу. Оно што стратегија стварно даје јесте дисциплина: мање импулсивних тикета, улози у оквиру буџета и евиденција на основу које се види шта ради, а шта не.
Стратегија клађења на голове често се помиње међу српским играчима, јер се опкладе на укупан број голова и на то да ли оба тима дају гол играју у готово сваком фудбалском тикету. Полазна тачка су подаци: просек датих и примљених голова, форма из последњих кола, повређени нападачи и услови меча. Бројке помажу да се процени вероватноћа, али кладионица има исте податке и квоту је већ поставила према њима. Предност се зато тражи само тамо где играч зна нешто што квота још није урачунала.
Само оне које играч заиста прати, јер знање о тимовима вреди више од насумичних комбинација из целе понуде.
Појединачне опкладе и краћи тикети имају мању маржу, док се код дугих комбинација маржа сваког пара гомила на истом улогу.
Квота, улог и исход сваког тикета. Без тих бројева план не може да се провери, па стратегија остаје само осећај.
После месец дана, према бројкама из евиденције. Тада се види које лиге и врсте опклада доносе резултат, а које само трошак.