Pojam "strategija klađenja na golove" traži trezven pogled na strategije. Od strategije se očekuje red u igri slučaja, a po kladionicama kruže priče o sistemima koji nikad ne gube. Istina je skromnija: dobra strategija ne menja maržu kladionice, ali drži ulog pod kontrolom i odluke čini proverljivim. Ovaj pregled objašnjava šta strategija može, a šta ne može, kako se pravi sopstveni plan i zašto obećanja o sigurnoj zaradi ne treba shvatiti ozbiljno.
Strategija klađenja je skup pravila koja igrač postavi pre prvog tiketa: takmičenja na koja se kladi, vrste opklada, visina uloga i trenutak kada prestaje. Da li strategije klađenja funkcionišu zavisi od toga šta se od njih očekuje. Nijedna ne pretvara opkladu sa negativnim očekivanjem u dobitnu, jer kladionica u svaku kvotu ugrađuje maržu. Ono što strategija stvarno daje jeste disciplina: manje impulsivnih tiketa, ulozi u okviru budžeta i evidencija na osnovu koje se vidi šta radi, a šta ne.
Strategija klađenja na golove često se pominje među srpskim igračima, jer se opklade na ukupan broj golova i na to da li oba tima daju gol igraju u gotovo svakom fudbalskom tiketu. Polazna tačka su podaci: prosek datih i primljenih golova, forma iz poslednjih kola, povređeni napadači i uslovi meča. Brojke pomažu da se proceni verovatnoća, ali kladionica ima iste podatke i kvotu je već postavila prema njima. Prednost se zato traži samo tamo gde igrač zna nešto što kvota još nije uračunala.
Samo one koje igrač zaista prati, jer znanje o timovima vredi više od nasumičnih kombinacija iz cele ponude.
Pojedinačne opklade i kraći tiketi imaju manju maržu, dok se kod dugih kombinacija marža svakog para gomila na istom ulogu.
Kvota, ulog i ishod svakog tiketa. Bez tih brojeva plan ne može da se proveri, pa strategija ostaje samo osećaj.
Posle mesec dana, prema brojkama iz evidencije. Tada se vidi koje lige i vrste opklada donose rezultat, a koje samo trošak.