Област "правила за крупијеа" доводи до стола. Један шпил користе poker, blackjack и бакара, са другачијим циљем. У pokeru играч одмерава руке са другима, у blackjacku стаје против крупијеа, а у бакари тек бира страну. Правила су кратка, јачина карата се учи за једно вече, а дилема да ли је poker коцкање има два одговора. Како играти без скупих грешака, показује сам избор игре.
Како се игра бакара описује се краће од свих игара за столом. Играч бира да ли улаже на страну играча, на страну банкара или на нерешено, и ту се све његове одлуке завршавају. Крупије даје по две карте свакој страни, а трећа карта долази само по унапред датој табели. Добија збир најближи деветки, а десетице и слике носе нула. Код банкара је предност куће најмања, па се на његов добитак плаћа провизија. Нерешено плаћа највише, али ретко пада.
Blackjack правила стају у пар реченица. Задатак је збир ближи броју двадесет један од збира крупијеа, без прекорачења преко њега. Карте од две до десет носе своју вредност, слике вреде десет, а ас један или једанаест. Играч бира да ли узима још карту или стоји, а сме и да удвостручи улог или раздвоји пар. Крупије редовно вуче по чврстом правилу до седамнаест, па нема избора који би умео да користи. Приређивач ипак задржава малу предност.
У blackjacku и бакари кућа задржава предност, а само у pokeru играч седи против људи, па граница губитка важи за сваки сто.
Код банкара је предност куће најмања, па казино ту разлику враћа провизијом; нерешено плаћа највише, али ретко долази.
Карте од две до десет носе своју вредност, слике вреде десет, а ас један или једанаест, како играчу боље одговара.
Игра се против других људи, а не против куће, па одлуке мењају исход; казино тада узима само провизију од пота.
Само да ли улаже на играча, на банкара или на нерешено; после тога крупије дели, а трећа карта долази по фиксној табели.
По закону јесте, јер се игра за новац, а исход зависи и од случаја; и најбољи играч губи серије руку, па буџет важи увек.